Topless – Less Top, More Fun

Osamdesete su godine koje su obeležile zlatno doba automobilske industrije… Pričamo o tome opet i opet, ali šta mi tu možemo kada su nam ti automobili slaba tačka.

To, da kažemo, srećno vreme auto industrije, dovelo je do radikalnih promena u istoj, i između ostalog, popularizaciju nekih, ranije ne toliko interesantnih klasa automobila, a jedna od bitnijih koju možemo uzeti za primer je i Hot Hatch klasa.

Hot Hatch klasa automobila je imala prost recept – spojiti praktičnost svakodnevnog automobila i sportski karakter, uz pomoć nešto potentnijeg motora ispod haube, sportskog vešanja i atraktivnog dizajna. Proizvođači uvidevši popularnost i potražnju takvih automobila kod mladih ljudi, došli su na ideju da ponude i kabriolet izvedbe takvih modela, a ubrzo je baš to dovelo do rođenja novog segmenta pristupačnih svakodnevnih kabrioleta.

Sredinom ’80ih, među prvim predstavnicima ovog segmenta bili su Golf, Escort i Kadett, koji su već u startu imali veliki problem. Kabrioleti tada još uvek nisu bili automobili pogodni za serijsku proizvodnju kada posmatramo iz perspektive proizvođača. Logično, ceo problem leži u onom što kabriolet čini kabriolet – njegov sklopivi krov. Bio platneni ili ne, sklopivi krov je zahtevao uvođenje velikog dela ručnog rada na već prezauzetu pokretnu traku, što bi produktivnost i efikasnost iste stavilo u pitanje za ostatak regularnih modela.
Rešenje problema je bilo jednostavno, naći nekog ko bi mogao te automobile da izradi umesto njih, za to su upravo bile zadužene takozvane “Coachbuilding” kompanije, koje su ceo posao proizvodnje preuzimale u svoje ruke. Golf i Escort su razvijeni i sastavljani i u pogonima konstruktorske kuće Karmann, dok je Kadett radio Italijanski Bertone. Ovaj “outsourcing” nije bio jeftin, često su polu-gotovi automobili putovali od fabrike do fabrike za svoj red sastavljanja, pa je i jasno zašto su cene ovih modela bile poprilično “jače”.

Automobil koji ćemo predstaviti u ovom tekstu je takođe je nastao kao proizvod dugogodišnje saradnje proizvođača sa coachbuilding i dizajnerskom kućom, u ovom slučaju, Peugeot i Pininfarina.
Da je ta saradnja oduvek bila neprikosnovena, svedoči to da je zaslužna za neke – po mom ukusu, najlepše automobile ikad, poput Peugeota 504 Coupe i 404 Decapotable.

Peugeot 205, o kojem sam pisao bezbroj puta, je poslat u Italiju na redizajn karoserije, kako bi se skinuo krov. U početku je Pininfarina imala plan da malo produži 205 dodavši mu zadnjicu nalik na nekog sedana, ali su te ideje na svu sreću ostale samo na crtežu, kasnije su ipak došli do dobrog rešenja i odlučili da je najbolja ideja ostati veran što je više moguće originalnoj formi karoserije, koju je potpisao Gerald Welter, za čiji dizajn mislim da je vanvremenski.

Sam po sebi, 205 u hečbek formi sa tri vrata i nije mogao da se baš pohvali sa izrečito jakom karoserijom koja je svojom konstrukcijom i tankim limom više podsećala na konzervu nego na školjku auta. Pininfarini je bio zadat ne baš lagan zadatak da učvrsti karoseriju, a da automobil ostane u određenoj meri dostojan originalu.

Od hečbek modela 205 ostala je prednja sekcija, motorni prostor i pod gepeka, dok je sve ostalo moralo da pretrpi određene izmene. Kabriolet 205 je dobio drugačija vrata sa prozorima bez ramova, dosta masivnije pragove, nove polustranice, i na kraju je dodat centralni most koji spaja „B“ stubove.
Sva ova ojačanja i promene na karoseriji, zavisno koga pitate, teže između 75 i 90 kilograma, što na kraju znači da je ukupna masa narasla na nešto preko 900 kilograma.

Najpoželjniji kabrio model 205ice bio je logično CTI, pandan na GTI model, a konkretan primerak sa fotografija je bio moj projekat poslednjih nekoliko godina – i kao i svaki projekat, on još uvek traje.
Moj 205 CTI 1.9, naručen je ’92. godine, i iste isporučen u Bernu u Švajcarskoj, pa je ranih 2000ih dovežen u Srbiju od strane jednog porodičnog poznanika. Poznanik je nedugo nakon nabavke auta, svega mesec dana, shvatio da je 1.9 “prejak” za njegove potrebe, i odlučio da proda auto. Od tada se automobilu gubi trag, ali je ostao u sećanju kao neobičan 205.

Mnogo godina kasnije, kroz neku skroz nevezanu priču, od mog jako dobrog druga Stefana saznajem da se u jednom dvorištu, nedaleko od njegovog radnog mesta, nalazi jako specifičan zeleni Peugeot kabriolet u jako lošem stanju koji bi mene mogao da zanima. Par dana posle toga odlučujem da odem i pogledam o kojem se autu radi, i na svu moju radost, bio je to baš taj 205 CTI kojem se izgubio trag pre mnogo godina.

Automobil je bio u veoma lošem stanju a to dvorište je zapravo bio mali otpad sekundarnih sirovina. Iako mu je bila potrebna kompletna restauracija, ja sam bio očaran stanjem limarije, čistinom motornog prostora i raznim detaljima koji su otkrivali naznake da je automobil dugo vremena proveo kod nekog ko se dosta dobro starao o njemu, ali je nekim nesrećnim slučajem zalutao u pogrešne ruke i jako brzo dospeo na ovaj “otpad”.

Začaran i euforičan, pre svega njegovom “Bleu Atlantide” bojom, ja ispred sebe nisam video blago havarisani 205 CTI, već viziju kako će taj auto izgledati u budućnosti kada se sredi. U nekim slučajevima i nije baš dobro da “očarani* kupujete auto, uvek imajte nekog razumnog pored vas, da vas ubedi da nije sve tako “čarno”, inače će Vas ta impulsna kupovina mnogo koštati. Naravno, ja sam bio svestan u šta se upuštam pa sam odlučio da probam da ovaj 205 vratim na ulice.

Restauracija auta za vreme studija, učinila je da ovaj projekat potraje skoro četiri godine, ali je to omogućilo da se na samu restauraciju pristupi veoma detaljno i bez žurbe. Nikada neću zaboraviti prvi put kada sam provozao auto nakon završene restauracije, čekao sam taj momenat predugo!

Ovaj predivan automobil bi sada bio jedna zgužvana kocka metala, stakla, plastike i gume da nije bilo Stefana koji mi je rekao za auto, Aleksandra koji se postarao za sve moguće i nemoguće mehaničke zahvate na autu, Bojana koji je napravio najlepšu fabričku boju ikad ponuđenu na 205ici i mog oca koji mi je i najviše pomogao, posebno u momentima kada je bilo najteže, naravno, još puno njih je nesebično učestvovalo u ovom projektu i njima takođe ovom prilikom želim da se srdačno zahvalim!

Reči: Nikola Ilić
Fotografije: Youngtimer.rs, Marko Marić, Car Design Archive, Pininfarina Archive, Peugeot

Nikola Ilić Written by: